Reviews


Gordan Lazinica - Balkanrock (Serbia)

BURNING CIRCLE – RUINS OF MANKIND Ruma u svom taboru metal muzike drži Burning Circle, sastav koji je uspeo da objavi svoje prvo zvanično izdanje i nastupi van teritorija svog grada, pa čak i države. Bend je na sebe skrenuo pažnju tokom protekle tri godine sa svojom kombinacijom zvukova Dream Theater-a, Symphony X-a, Stratovarius-a kao i bendova koji u sebi sadrže elemente epske atmosfere (Blind Guardian, Rhapsody). Album „Ruins of Mankind“ je objavljen još u maju prošle godine ali je tek sada došao do Balkanrock ruku. Šta nam ova grupa prikazuje na svom prvom izdanju? Uvod „Circle Cycling“ odiše sinematičnim, soundtrackish durskim zvukom na početku da bi bend ubrzo nastupio sa svojim power metal pristupom (gitare i bubanj ponajviše). Virtuozni dijalog između deonica gitare i klavijature je sveprisutan. Ubrzo nakon toga sledi tema na gitari, ovoga puta više u tradicionalnom rok maniru. Instrumental oscilira između mračnijih tonova i vedrije atmosfere. Nakon toga sledi naslovna „Ruins of Mankind“. Po prvi put se susrećemo sa glasom Aleksandra Stojkovića koji atipično za njegov stil započinje grolom u stilu Shagrath-a iz Dimmu Borgir-a, da bi nakon toga usledio snažan melodični vokal. Aleksandar u većini slučajeva koristi intenzivan vibrato power-aški vokal sa „režanjem“, nalik na Russell Allen-a, koji takođe ume uspešno da koristi u pratećim višeglasjima, što dodatno doprinosi boji i dodatnoj atmosferi. Zvuci organ-a u deonicama klavijature ukazuju da je bend orijentisan i ka rok izvođačima iz 70-ih poput Deep Purple-a. Pesma završava klavirskim outro-m sa velikim molskim nonakordom (podseća na outro pesme „In the Name of God“ Dream Theater-a). Pesma „Kindred Spirits“ prikazuje baladniju stranu benda sa akustičnim momentima. Interesantno je primetiti da je u gitarskoj deonici upotrebljena tema ili rif ili motiv (kako god) iz uvodne numere u drugačijem kontekstu. „Ghosts Crying“ se može okarakterisati kao bendovski epic momenat, gde se svi članovi odlučuju da prikažu sva svoj dijapazon sposobnosti i uticaja kroz desetominutni power/progressive put. Bend se definitivno ne plaši da pokaže virtuozitet i tehničku spremnost, što ne treba potceniti, pesma je svakako namenjena sladokuscima pesama koje se sastoje iz različitih segmenata, raznolikih raspoloženja. „Gargoyle on a Belfry“ nas ponovo vraća na čuvenu temu sa početka albuma. Ona se ovde javlja i u deonici glasa, što uvodi na Symphony X područje. Sledi visoko višeglasje u stilu Anselmo-a iz vremena „Cowboys from Hell“, odnosno Rob Halford-a sa albuma „Painkiller“. U jednom momentu čujemo temu u glasovima zajedno sa instrumentalnom podrškom da bi nastupio segment samo sa višeglasjem koje zvuči kao da počinje za polustepen više, da bi se ipak potom vratilo na prethodni tonalitet. U završnom segmentu koristi se ista tema samo što nema prethodne harmonske progresije već je na pedalu tona g u deonici gitare. Kratko odmorište sledi u „Dies Illa“ koje nas vraća na epskije elemente benda, ali sa disonantnijim prizvukom (kao da se koristi materijal iz uvoda, samo u disonantnijem okruženju). „Dies Irae“ je najverovatnije najhitičnije „Irae“ koje smo imali prilike da sretnemo. Refren je pevljiv i pamtljiv sa upravo tekstom „Dies Irae“. Završna „What Would Life Be?“ karakteriše i šapat, kao i generalno tiši pristup. Odabira se pozitivan, optimističan završetak, u skladu sa tematikom pesme. Tekstovi su usmereni ka temama propasti i korumpiranosti društva, gubitku moralnih vrednosti, gubitku prijatelja i osećanju usamljenosti i tuge, borbi i naglašavanju pozitivne motivacione atmosfere, pojmu rata i ratnih okolnosti u vremenu Prvog svetskog rata („Gabriel Principle“), „Sudnjem danu“ („Dies Irae“), kao i ljubavi i potrebi za voljenošću („What Would Life Be?“). Pozitivne strane albuma se definitivno mogu usmeriti ka visokom virtuoznom i tehničkom aspektu benda, koji u deonicama svih instrumenata pa i glasa pokazuje da je sposoban za vrlo kompleksne i raznovrsne instrumentalne momente. Kao glavno oružje bi se moglo ukazati na pevača Aleksandra, koji je sve svoje vokalne elemente uspeo da iskoristi na pravi način tokom albuma. Takođe, što se tiče ideja i pristupa, bend je koristio pojavu lajt-motiva i kompleksne strukture pesama u stilu progresvnih majstora što će definitivno biti pogodak za brojne ljubitelje power-progressive zvuka. Zamerke bi se mogle uputiti na orkestarski zvuk klavijatura na „Circle Cycling“ i „Dies Illa“ koji zvuči pomalo zastarelo i sintetički. Takođe, tekstovi u određenim momentima ne deluju previše inventivno u pogledu načina na kojem su prikazane navedene teme. Suma sumarum, pristojan početak Burning Circle-a. Rumljani definitivno znaju šta rade i biće interesantno propratiti kuda bi dalje mogao da ode zvuk ovog sastava. Bend bih preporučio svim fanovima power/progressive metal ljubiteljima, ali i fanovima rok/metal zvuka iz 70-tih. Gordan Lazinica, Balkanrock

Original article on https://www.facebook.com/notes/burning-circle/recenzija-albuma-gordan-lazinica-balkanrock/553008901446258



Metal Wind

I think they are great musicians with great technique and that at the same time they create an innovative and classic sound, but with a special dynamism and a careful composition.

Original article on http://metalwind.net/burning-circle/


Paranoid Web-zine (Slovenia)

Kratko in jedrnato povedano so Burning Circle balkanska različica Iced Earth s pridihom Dream Theater in power metal zasedb kot je Sonata Arctica. Album ponuja enajst komadov (vključno z introm in interludom) oz. dobrih 55 minut poslušanja.

Original article on http://www.paranoid-zine.com/default.cfm?Jezik=Si&Kat=0204&BesID=57297